Nisam verovala da ću doživeti barbarstva nepoznata današnjem čoveku. I ranije ih je bilo ali nikada sredstva za uništavanje svega postojećeg nisu bila ovako silna. Današnji barbari zatiru sve dokaze da je ikada išta postojalo na njihovim ciljevima. Razaraju sve u zraku, na zemlji, pod zemljom, pod vodom…

Kad se mi međusobno istrebimo, kada se planeta oporavi od čovekovih zverstava, arheolozi neke nove civiulizacije neće nikada ništa pronaći o prethodnom životu na ovoj čudesno lepoj planeti. Ljudska vrsta će uspeti da uništi sve pa i sebe.

Ne mogu da pišem dok barbari ruše sve pred sobom. Razornim oružjem pretvaraju u pepeo veličanstvena dela koja su preživela milenijumske tiranije, rušenja, paljevine ali njih neće preživeti.

Ne mogu da pišem dok ludaci čašćavaju jedni druge nasumično ispaljenim raketama, dižu u zrak zgrade, hotele, aerodrome, bolnice, mostove… Kako Dina nisu pogodili u Dubaiju, nije mi jasno.

Ne mogu da pišem dok ginu nevina deca, starci, žene… dok ubijaju nesrećnike koji su se zlom sudbinom zatekli na mestu eksplozija.

Ne mogu da pišem u vremenu bezgraničnog šovinizma. Šovinisti su dočekali svoje vreme da mrze, uglavnom jedan narod.

Ne mogu da pišem u vreme industrijalizacije lažnih informacija uz pomoć veštačke inteligencije…

Naši problemi su sada nevažni. Imamo struju, vodu, tv, nešto za pojesti, krevet, krov nad glavom… Za svoju sudbinu smo sami krivi. Fašisti koje smo doveli na vlast nas još uvek nisu počeli streljati. Ako budemo šutili, uskoro ćemo i to gledati svakodnevno… Dok nekim svetskim barbarima i mi ne dođemo na red.

Ne mogu sada pisati o našoj nesreći, misli mi lutaju a olovka ispada iz drhtave ruke.

Slika simbolički predstavlja moj povratak u daleku prošlost. Kakva god da je bila, bila je milion puta humanija od sadašnjosti… Grčka mitologija – Orfej i Euridika.